Vaš božanski DNK


Napisao Grentli Moris


[* * *]


Zbog toga što opisuje jedan deo ogromnog Božijeg čina za nas, Biblija ponekad govori o Bogu koji nas je usvojio kao sopstvenu decu. Usvajanje od ruke Kralja kraljeva otvara vrata izvanrednim stvarima zbog kojih ćemo plesati od radosti čitavu večnost. Kroz taj čin možemo uživati u intimnom zajedništvu sa Bogom, kao i uživati u nasledstvu i kraljevskom statusu. Međutim, cela priča je još više zadivljujuća. Kada smo bili rođeni od Boga nismo jednostavno bili usvojeni u Božiju porodicu, već smo rođeni u njegovoj porodici. Ovim zapanjujućim Božijim činom kao da smo primili Božije gene. U istom trenutku odigrala se ogromna promena čitavog našeg bića. Odjednom, sa Božijim genima u nama, nismo postali samo novi ljudi, već smo zadobili potencijal da postanemo vrlo nalik Bogu.

Biblija je primorana da varira između nazivanja Boga onim koji nas je usvojio i onim koji nas je rodio jer je ono što je veličanstveni Gospod učinio tako zadivljujuće da nema ljudsku paralelu. Nijedan čovek ne može postati nečiji biološki otac nakon što je tu osobu već začeo drugi čovek, a opet je ovo upravo ono što je učinio Bog. Nije nam dao samo svoju ljubav i imovinu, već, duhovno, i svoje same gene. Kroz čudo duhovnog nanovorođenja, u naš duhovni DNK usađena je božanska priroda.

Bog je sada naš biološki otac. Ne samo zato što postoji istorijski način na koji je Bog naš usvojitelj. Koliko god nanovorođenje bilo zapanjujuće, ono nas jednostavno dovodi u stanje koje je Bog oduvek planirao za nas – da budemo njegova istinska deca. Obožavam izraz u Jakovljevoj 1:18 koja kaže da je Gospod Bog ‘odabrao da nas rodi.’ Za razliku od nekih ljudskih začeća, Božija odluka da postane naš otac je svestan čin. Znao je tačno šta dobija kada je odabrao vas.

Kao što je rečeno, sada kada je Bog naš Otac, mi nosimo porodično naličje. U sadašnjosti smo samo embrion u poređenju sa onim što ćemo postati, tako da naša božanska priroda još uvek nije potpuno izražena. Isus je to ovako izrazio: čovečanstvo je kao polje u kojem kukolj još nije jasno odvojen od žita (Matej 13:24-30). Kukolj koji je Isus imao na umu mogao bi da prepozna samo ekspert dok još nije potpuno narastao. Međutim, dok obe vrste sazrevaju, razlika postaje očigledna.

Uzbudljive vesti su da smo kroz duhovno čudo omogućeno Isusovom žrtvom kojom je zamenio mesta sa nama na krstu, mi možemo da prođemo kroz genetsku modifikaciju koja nas od kukolja transformiše u žito. Kada se ovo jednom odigra, promena možda nije toliko vidljiva na početku, ali je fundamentalna promena dogodila.

Naše začeće od strane uzvišenog Gospoda nije se dogodilo na našem fizičkom začeću, već kasnije kada smo dobrovoljno odabrali da u duhovnom svetu budemo izloženi genetskim izmenama samog Boga nesebičnosti i nedužnosti. Naravno, ovo je najlepša stvar koju bismo ikada mogli da iskusimo, ali izraz koji sam upotrebio objašnjava zbog čega Bog saosećanja čeka na naš pristanak pre ove ogromne transformacije. Bez odobrenja, bilo bi jednako duhovnom silovanju; činu koji je u totalnoj suprotnosti sa milostivim i svetim putevima Gospoda. Baš kao što čovek strastveno zaljubljen u ženu želi da je osvoji a ne siluje, tako Bog sa puno ljubavi pravi prvi korak i sve ostalo što može da bi osvojio naše poverenje i ljubav. Čak i kada ga odbacujemo, on ostaje uporan, radeći sve što može da nas namami na promenu mišljenja, ali mora postojati granica do koje odlazi.

Na glavnoj stranici smo videli da je Jezekilj o Božijem činu pisao kao o skoro stoprocentnoj transplantaciji mozga. Čak i nesavršena moderna etika ne dozvoljava manju operaciju bez pristanka pacijenta, a tek zahvat koji bi promenio čitavu ličnost osobe. Čak i kada se radi o operaciji koja spasava život, doktori pokušavaju da učine sve da ubede i savetuju osobu o važnosti operacije, ali bili bi prisiljeni da ne izvrše operaciju ako osoba odbije. Nije čudno što Bog – koji uvek deluje u skladu sa najvišim moralnim integritetom – ne vrši duhovno nanovorođenje bez svesnog pristanka osobe.

Naravno, Božije metode su isuviše sofisticirane da bi bile fizički invazivne, ali u smislu efekta koji ima na naše biće, ništa – čak ni smrt – ne bi mogli biti invaziviniji jer ovaj efekat traje čitavu večnost. Zapravo, dozvola Bogu da se nastani u našem životu na kraju utiče na svaku ćeliju bašeg bića jer je krajnji rezultat potpuno novo telo u dobu koje dolazi. Šta drugo ima toliko veliki uticaj na našu ličnost i sudbinu? Ova fundamentalna promena je sa pravom nazvana nanovorođenje jer se moramo vratiti na sam početak do našeg začeća da bismo pronašli nešto što duboko utiče na ono što jesmo.

Rečeno je da ne možemo da odaberemo svoje roditelje, ali nam je Bog ipak dao toliko dostojanstvo da u duhovnom smislu možemo učiniti baš to.

Videli smo da, iako je još u formi embriona, ova promena naše prirode nas hrišćane čini vanzemaljcima – izrazito drugačijom vrstom – od ostatka čovečanstva. Mnogi od nas ne shvataju dubinu ovoga i zbog toga čine svakakve perverzne i nemudre stvari usled deluzije da smo u suštini isti kao neobnovljeno čovečanstvo. Na primer, iako bih voleo da ovo mogu prijatnije i blaže da izrazim, moje proučavanje Biblije me primorava na zaključak da je namerno venčanje sa nehrišaninom duhovna perverzija, sa izrazitim sličnostima sa sodomijom. Kada je dve osobe koje nisu hrišćani venčaju a kasnije jedna osoba postane nanovorođena, stvara se ogromna duhovna poteškoća. Implikacije tako različitih stvorenja u intimnoj vezi su toliko ozbiljne da Bog mora da učini posebno čudo kako bi nastavak tog braka bio moguć (1. Korinćanima 7:14 – ovo je objašnjeno na stranici Choosing a Partner).

Baš kao što se svetlo razlikuje od tame, a Onaj koji je svet od zla, nanovorođeni hrišćani razlikuju se od nehrišćana (2. Korinćanima 6:14). Međutim, ova biblijska činjenica svakako ne daje pravo da sa visine gledamo na nehrišćane. Ne samo da je svako od nas jednom bio jedan od njih, već oni imaju svaku trunku potencijala kao i mi da postanu deo nove vrste. Hrist strastveno voli one koji trenutno nisu hrišćani. Umro je za njih isto koliko je umro za nas. Ipak, postoji ogromna duhovna provalija između hrišćana i nehrišćana. Čitav univerzum je u ratu, sa jednom stranom koja se bori za Sotonu i Božijom stranom. Ovaj nebeski rat zahvatio je čitavu planetu, i podelio čovečanstvo na pola. Ne postoje neutralni ljudi – samo neki koji uopšte nisu svesni da su Sotonini pijuni. Kasnije ćemo razmotriti neke od ozbiljnih razlika između hrišćana i nehrišćana.

Potencijal da osoba postane poput oca je toliko jaka da je izraz o tome ušao u svakodnevni rečnik, ‘Kakav otac, takav sin.’ Uprkos tome, otac pruža samo polovinu genetskog materijala. Druga polovina genetskog materijala je naša ljudska priroda. Čak i ona dolazi od Boga (manje direktno – kroz Adama) i nosi veliku sličnost za njim, jer je on stvorio čovečanstvo na svoju sliku. Međutim, postoje aspekti čovečanstva, kao što je ograničenost, koji će nas zauvek sprečavati da budemo stoprocentno poput Boga. A opet, u zadivljujućem izrazu ljubavi prema nama, večni Božiji Sin postao je ljudsko biće. Isus je uskrsao u savršenom ljudskom telu, u kome se uzneo u nebo. Zapanjujuće je to da on čak i sada sa desne strane Oca, gde vlada sa trona, telo našeg Gospoda, koje je u potpunosti neukaljano defektima asociranim sa palim čovečanstvom, ljudsko i savršeno kao tela koja ćemo jednom imati mi.

Kao posledica Hristove zamene mesta na krstu sa nama i toga što je postao jedno sa nama u duhu, kao da se odigrala razmena gena. Ne samo da je Božiji Sin primio ljudske gene, već smo mi primili Božije gene. To znači da nanovorođeni hrišćani kao da nose skoro kompletan genetski materijal uskrslog Gospoda – duhovnu polovinu koja potiče direktno od Boga Oca i ljudsku polovinu koja pripada proslavljenom čovečanstvu. Nikada nećemo postati beskrajni, ali možemo narasti i biti nalik našem starijem bratu Isusu.

    1. Korinćanima 15:49 I kako smo nosili sliku zemljanoga, nosit ćemo i sliku nebeskoga.

Fizički i duhovno, i u tome koliko smo dragoceni Bogu, bićemo nalik slavnom Božijem Sinu. Međutim, nećemo biti Isusovi klonovi. Svaka varijacija kod svakog bića će biti mala, ali dragocena, jer iako ćemo svi biti hristoliki, svako od nas će biti odvojen svojom jedinstvenošću..

Evo mog pokušaja da izrazim istinu iskazanu u Rimljanima 8:28-29:

    Za one koji istinski vole Boga, sve što ih dotiče radi za njihovo najveće dobro, koje je naravno u tome da sve više postaju nalik Božijem sopstvenom Sinu. Božanski Umetnik pažljivo i sa puno ljubavi manipuliše sve što nas dotiče tako da svaka životna kiša i sunašce i čak oluje postepeno vajaju njegove voljene u sliku Onoga koji je savršen; ulepšavajući ih za čitavu večnost božanskim likom. Da, za one od nas koji ga dovoljno vole da bi mu dopustili, vrhovni Skulptor koristi životna milovanja da nas dotera. I svaki od životnih nedaća – čak i stvari koje dolaze iz samog pakla – on uklanja božanskom preciznošću da bi otklonio sa nas samo one delovi koji moraju otići, kako bi svaki uticaj koji uđe u naše živote nadalje oblikovao sve nas u očaravajuću i večnu lepotu Hrista. Ovo je sudbina svih onih koji svoj život predaju njemu.

    Koliko god ljudskih roditelja čežnjivo očekuju da njihovo prvo dete dobije braću i sestre, tako je to namera Savršenog Oca još pre stvaranja da večni Sin ima mnogo braće i sestara tako da više nije Božiji jedini Sin, već Najstariji. Božanski plan je da svako od nas bude prelepo poseban a da ipak nosi savršenstvo i da liči na svoju porodicu; blistajući nemerljivom lepotom slavnog Pobednika i vladajući sa njim čitavu večnost.

Inspirisani apostol nastavlja svoje poglavlje potvrdom da je ovo tako uvučeno u božansku nameru da nikakve dubine patnje, katastrofa, demonske upletenosti u događaje ne mogu pokvariti Božiji divan plan ispunjen ljubavlju, a to je da sjajimo lepotom i savršenstvom njegovog Sina.

Tipično guramo Rimljane 8:28 van konteksta, pod iluzijom da proglašava da svaka okolnost radi za našu sreću ili prosperitet. Sa večne tačke gledišta – ne uvek i sa svetovne – ovo je zaista tačno, ali samo ako bismo razumeli da je najveća ekstaza i zadovoljstvo na ovom svetu bleda senka u poređenju sa milinama obećanja

    Rimljanima 8:28-29 A znamo, da onima, koji ljube Boga, sve okreće Bog na dobro, onima, koji su pozvani po odluci. Jer koje naprijed poznade, one i predodredi, da budu jednaki obličju Sina njegova, da on bude prvorođeni među mnogom braćom. (Moje isticanje.)

Hristolikost je blago koje sva ostala zadovoljstva i čast čini bledim.

Koliko god možda bilo uzbudljivo tretiranje nas kao da smo natprosečno inteligentni i atraktivni, to nije ništa u poređenju sa mogućnošću da postanemo neko ko zaista jeste toliko inteligentan i atraktivan. Slično tome, koliko god je mudro, naš milostivi Gospod nas sada tretira kao da smo hristoliki, ali je još veličanstvenija čast i čudo prave transformacije u hristolikost.

Još jedan uzbudljiv stih koji potvrđuje našu slavnu sudbinu:

    2. Korinćanima 3:18 A mi svi, koji otkrivenim licem i gledamo slavu Gospodnju, preobražavamo se u istu sliku iz slave u slavu, kao od Gospodnjega Duha

Sa pravom je rečno da nas Bog voli onakvim kakvim smo, ali nas voli previše da bi nas takvim ostavio.

Natrag

Ne prodavati. © Copyright 2001, 2019 Grentli Moris. Dopušteno kopirati u celosti ili delimično pod uslovom da: nije izmenjeno; ovaj pasus je prenesen u celosti; čitaocima nije naplaćeno; ako je upotrebljeno na veb-stranici ona je značajno drugačije od ove. Mnogo više saosećajnih, motivacionih, povremeno duhovitih, besplatnih dela dostupno na www.net-burst.net  Besplatno primiste, besplatno dajte.
Za upotrebu van navedenih ograničenja konsultovati autora.