CONTENT="text/html;charset=ISO-8859-1"> Bog nije fer? Kako Bog može da bude fer kad neki dobiju sve, a neki ništa? Istina o Bogu

Bog nije fer?

Kako Bog može da bude fer kad neki dobiju sve, a neki ništa?

Istina o Bogu


By Grantley Morris

Is God good?

Ova stranica na English,   Deutsch (nemački),   Indonesian (indonežanski)


Anđelo, prljavi beskućnik neprijatnog mirisa vuče se kroz ulicu. Mače mu preprečava put. Krenuo je da ga šutne, ali onda se u poslednjem trenutku predomislio i samo ga nogom odgurnuo s puta.

Na drugom kraju sveta, čovek vatreno propoveda Božiju Reč, svedoči, i ne propušta priliku da poseti bolesne. Strastveno voli Gospoda, i iskreno brine za ljude. Očigledno, njegova služba Gospoda raduje više nego odluka da ne šutne mače koju je Anđelo doneo, zar ne? Pogrešno. Koliko god Bog odobravao način života koji ovaj pobožni čovek vodi, Gospod je više dirnut delom koje je Anđelo učinio.

Čovek koji je učinio toliko dobrih stvari je rođen u predivnoj, pobožnoj porodici, odrastao je u uspešnoj crkvi, i studirao na jednom od najboljih fakulteta na kojima se izučava Biblija. Njemu je povereno 100% ljubavi, ali je od toga koristio samo 75%. Sa druge strane, Anđelo je rođen gluv. Bio je zlostavljan i zatvoren na mračnom, hladnom tavanu, sve dok ga policija nije pronašla kad je on imao osam godina. Onda je bio premeštan iz jedne institucije u drugu, gde se zlostavljanje nastavilo. Na kraju je bio izbačen na ulicu. Anđelo je dobio samo 3% od mogućnosti da voli, a bes u njemu je bio toliko ogroman, da je morao da iskoristi sva 3% od tog dela kako bi se uzdržao od šutiranja tog mačeta.

Anđelo je dokazao da je toliko veran u malome što mu je Bog dao, da mu je Gospod podario još tri porcije ljubavi. Iskoristio je svaki delić toga da prestane da krade. Zamalo je umro od gladi. Koristio je flaše da kupi malo hrane koju je mogao da dobije. Iako još uvek nije mogao da čuje, naučio je da čita, i Gospod mu je poslao letak sa ištampanom porukom spasenja, i on je pozvao Isusa u svoj život. Ponovo mu je Gospod podario duplu porciju ljubavi i Anđelo je ponovo iskoristio sve to, trošeći više od polovine od malo novca kojeg je imao na kupovinu letaka sa porukom spasenja koje je delio drugim ljudima. Svaka crkva ga je odbila. U očima svih na planeti, on nije postigao skoro ništa. U celom svom životu, samo je jednu osobu zadobio za Gospoda. Na kraju je umro od hladnoće, dok je pokušavao da se nekako ugreje.

Sada ugledajte kako je Anđelo među među rajskom elitom, kako vlada sa veličanstvenog trona, sa hordom anđela koji čekaju njegova naređenja. Ugledajte kako mu je ukazana veća čast nego milionima drugih hrišćana, i kako je nagrađen mnogo više nego velika gomila poznatih hrišćanskih vođa.

Ako ova priča reflektuje duhovnu stvarnost, onda može biti da u večnosti postoje stvari koje nadomeštaju zemaljske nedostatke, i to savršeno. Ali, da li je misao iza ovoga čista fantazija? Ova priča je došla do nas na kontroverzan način. Hrišćanski pisac tvrdi da je ovo naučio kroz seriju božanskih poseta (izvor). Međutim, ono što je od suštinskog značaja nije glasnik, već sama poruka. Da li je svaka nagrada koju hrišćani dobijaju na nebu ista? Ili bi nepismen čovek u sledećem životu mogao da ima viši rank od teologa? Da li bi retardirana osoba mogla da bude postavljena na višem nivou od talentovane osobe? Da li postoji večna nadoknada koja nekako čini da najgore patnje u ovom životu izgledaju vredne toga? Da li bi moglo da bude tako da dodela rajskih nagrada bude tako izvrsno fer da sve ostavi bez daha, jer su naši nedostaci i poteškoće u ovom životu uzete u obzir sa tolikom ljubavlju i preciznošću?

Razmotrićemo ove stvari tako što ćemo prvo obratiti pažnju na to da li se ova priča poklapa sa Biblijom, koja je Božija Reč. Zatim ćemo se pozabaviti drugim aspektima koji nas navode da Božiju pravednost dovodimo u pitanje.

? ? ? ? ? ??? ? ? ? ? ?

Biblijska stvarnost naspram fantazija

Isus je nastavljao da naglašava kako će osobi koja je bila verna u malome biti mnogo podareno. Takođe je rekao da će dodela rajskih nagrada biti toliko različita od trenutne raspodele udobnosti i časti, da će mnogi ostati zapanjeni.

Biblijsko otkrivenje je jasno što se tiče rajskih nagrada i nadoknada za poteškoće u ovom životu, i kaže kako će se te nagrade značajno razlikovati od jednog hrišćanina do drugog. Na primer, Pavle je učio da dok gradimo na Hristovom temelju, možemo koristiti „drvo, seno, slamu“, ili možemo izabrati dragocene materijale otporne na vatru. Vatra Sudnjeg dana će otkriti pravu prirodu onoga što je svaka osoba izgradila. ‘Ako čije delo što ga je nazidao, ostane, primiće platu. Ako čije delo izgori, biće kažnjen, ali sam će se spasti, no tako kao kroz oganj.’ (1. Korinćanima 3:14-15).

U jednoj od Isusovih poređenja, svima je poverena ista suma novca, ali je jedan na kraju zaradio jedanaest puta više, zajedno sa kontrolom nad deset gradova, drugi je zaradio samo pet puta više od onog sa čime je započeo i imao kontrolu nad pet gradova, a jedan je završio samo sa svojim životom, dok su neprijatelji tog gospodara izgubili čak i živote (Luka 19:12-27).

Baš kao što svi imamo život, a svi se životi veoma razlikuju, tako će i svi iskreni hrišćani imati večni život, ali veoma različitu večnost. Pavle je insisitirao da trčimo trku života, motivisani znanjem da u trci postoji samo jedan pobednik (1. Korinćanima 9:24). Drugim rečima, mnogi propuštaju nagradu. Osvojiti veće rajske nagrade je retkost, i zahteva ekstremnu marljivost. Večni život je Božiji poklon svakom takmičaru koji makar istrči tu razdaljinu. A naše nagrade u raju zavise od naše vernosti u ovom životu.

? ? ? ? ? ??? ? ? ? ? ?

Stihovi koji bacaju sumnju na priču u kojoj je Anđelo

U umovima mnogih čitatelja vrište ozbiljne primedbe i pitanja u vezi gore napisanog, i ako bih ja samo nastavio, to vikanje bi postalo još glasnije. Radije ću stati na sredini teksta i osvrnuti se na sve to, nego da vam dosađujem čekajući kraj kako bih se time pozabavio.

Iako bismo mogli da nastavimo sa citiranjem stihova o razlikama između rajskih nagrada koje hrišćani dobijaju, postoje drugi stihovi koji izgledaju kao da poručuju kako svi mi primamo istu nagradu, i čak poručuju kako ne postoji nagrada za vernost u ovom životu, jer, s obzirom na našu grešnost, svaka dobra stvar je poklon od Boga, a ne nešto što bi ikada mogli da zaradimo ili čak zaslužimo.

Važno je napomenuti da ovaj sudar biblijskih istina nije, na primer, apostol Pavle koji izgleda izgovara stvari kontradiktorne Isusovim izjavama, već izgleda kao da je Isus sam kontradiktoran, kao što je to i Pavle. Obojica naglašavaju obe istine. Očigledno, u Isusovom umu, kao i u umu drugih biblijskih pisaca, kontradikcije nema. Problem ne može biti u njima, već u našim poteškoćama da jasno razumemo na šta se njihove izjave odnose.

Hajde da krenemo od Isusove parabole o radnicima koji su bili zaposleni sa različitim dužinama radnog vremena, a opet su dobili istu platu (Matej 20:1-16).

Prvo, trebalo bi da se podsetimo kako su poređenja ipak jednostavne priče, iako su snažno inspirisane. Kao takve, imaju ulogu da naglase jednu poentu, umesto da do detalja zalaze u svaku moguću složenu situaciju. Druge složene komplikacije treba potražiti na drugim mestima u Bibliji, ali koliko god poređenja bila božanski inspirisana, bilo bi ludo očekivati da svaka kratka priča pokrije svaki mogući scenario.

Ovo poređenje je o onima koji nisu imali priliku da rade sve do kasnijih delova dana. Ljudi koji su namerno odbijali posao sve do poslednjeg momenta, u nadi da će zgrabiti celu platu uz malo truda ovde nisu spomenuti. Kao što nisu spomenuti ni ljudi koji su započeli posao a zatim ipak proveli većinu radnog vremena u polju, gubeći vreme. Tretman koji ove dve grupe kasnije dobijaju nije razmatran u ovom poređenju. Ako bi se u ovome razmatrao, uništio bi jednostavnost priče koja je vredna spomena. Mnoge druge priče sugerišu da takvi ljudi gube neku od svojih nagrada. Kako god, ovo poređenje nije o takvim ljudima. Ovo poređenje je o onima za koje se do poslednjeg momenta činilo kao da uopšte nisu imali sreće. Iako su želeli da rade, skoro do poslednjeg časa je izgledalo kao da će potpuno propustiti priliku za posao, a da će zato dobiti malu platu, iako su njihove potrebe velike koliko i potrebe svih drugih. Međutim, na kraju je ova naizgled nepravedna situacija ispravljena.

Svaki pravi hrišćanin zna da smo u Božijoj porodici rođeni samo zato što je to Božiji poklon, koji mi uopšte ne zaslužujemo. Mi razumemo da je ovaj poklon neizmerne vrednosti prihvaćen jednostavnom verom da je Isus umro umesto nas, kako bi uklonio sve katastrofalne duhovne posledice naših greha, tako nas čineći svetima koliko je i Onaj sa kojima sada možemo biti bliski. Međutim, uprkos ovom razumevanju situacije, mi smo i dalje pod iskušenjem da upadnemo u zamku zaključka kako se posle duhovnog rođenja ta pravila odjednom menjaju – da duhovni rast prestaje da bude nezaslužen poklon od Boga, već da dolazi kao nagrada od Boga za naše posvećene pokušaje da Mu udovoljimo. Oni koji vole da se koriste duhovnim žargonom bi to ovako rekli: najopasnija je greška pretpostaviti da iako svoj duhovni život započinjemo verom kroz milost, ipak nastavljamo ka zrelosti sopstvenim delima. Mi zadobijamo svetost, odgovore na molitve, pobedonosni život, duhovne blagoslove i Božije posebne usluge i odobrenja, na isti način kao što zadobijamo spasenje – verom, kroz milost. Takvi blagoslovi nikada nisu zasluženi. Oni su poklon od Boga, a ne nagrada za našu vernost. Takve stvari nama dolaze zbog puke velikodušnosti svemogućeg Boga, koji daje svima koji jednostavno veruju da je specifični blagoslov koji želimo besplatno dostupan kroz ono što je Isus postigao žrtvujući svoj život za naše nedostatke. Božiji blagoslovi su pokloni, a ipak nisu iznenađenja, osim možda po pitanju trenutka u kojima se pojave. Oni dolaze onima koji dovoljno znaju o tome kakav je Bog, pa znaju da to mogu da očekuju.

Bog nam nikada ne daje ono što zaslužujemo. Kada bi tako postupao s nama, svako od nas bi bio bačen u pakao iste sekunde u kojoj počinimo svoj prvi greh; zapravo, u trenutku našeg rođenja, ako uzmete punu razgranatost prvog greha u obzir. Tako da je svaki momenat koji bilo koji čovek provede van pakla čista Božija milost. S obzirom da ne zaslužujemo nagradu, već večnu kaznu, Bog nema ni najmanju obavezu da ngradi bilo koga za bilo šta. Kao što je Isus rekao, najbolja stvar koju bi iko od nas mogao da dostigne jeste da bude ‘zaludni sluga’ (Luka 17:10). Svemogućem Bogu naš rad nije potreban. Mi ne možemo da Mu damo ništa što već nije njegovo. Sve što pokušamo da uradimo za Boga bi On sam mogao da uradi bolje, brže, i uzrokovalo bi mu manje stida. Uprkos tome, u svojoj veličanstvenoj ljubavi, Bog odlučuje da nagradi svoje sluge na osnovu njihove vernosti.

Život bi dosta izgubio na značaju bez podsticaja i posledica. Bez obzira koliko površnih zadovoljstava sadržao, život u kome ništa što činimo nije od značaja bi bio paklen. Društvo u kome niko ne bi bio držan odgovornim za svoje postupke bi se pretvorilo u haos. Da li bi moglo da se dogodi da, dok istražujemo ovu temu, možda otkrijemo kako su Božije nagrade velike nadoknade koje ispravljaju nepravednosti u sadašnjem životu? Da li bi moglo da se dogodi da način na koji Bog deli večne nagrade, rezultuje ostavljanjem bez reči i daha zbog Božijih savršenih puteva svakoga ko se žali na Boga?

Tokom daljeg čitanja, verovatno je da će vam druge primedbe pasti na um. Nadam se da ću uspeti da se pozabavim svakom od njih, ali naravno, ipak se ne možemo istovremeno baviti sa više njih, i zato nastavite sa čitanjem dok vaš um ne bude potpuno zadovoljan.

? ? ? ? ? ??? ? ? ? ? ?

Božija zapanjujuće drugačija perspektiva

Ljudi poklanjaju novac u humanitarne svrhe. Vidite kako se razni iznosi ubacuju. Lepo obučen čovek vadi gomilu novčanica. Važe oči zamalo ispadaju. Sigurno ima na hiljade dinara u ruci dok ih stavlja u kutijicu. Zatim na red dolazi uvela žena u iznošenoj odeći. U njenoj ruci prošaranoj starošću nalaze se dva novčića od po deset dinara – što ukupno čini mizernih dvadeset dinara. Zašto se uopšte trudi? pitate se. Kakva je korist. . . . ? Odjednom primećujete kako Isus podiže pogled. Uzbuđeno doziva svoje učenike oko sebe i ponosno izjavljuje: ‘Zaista, kažem vam, ova siromašna udovica metnu više od svih koji metnuše u kovčeg. Jer svi metnuše od suviška svoga, a ona od sirotinje svoje metnu sve što je imala, sav svoj užitak’ (Marko 12:43-44). Isus je najveću čast dao osobi za koju se činilo da je dala najmanje.

Isus prikazuje samo Božije srce. Ono što je Bogu bitno nije koliko smo pružili, već koliko duboko smo morali da kopamo kako bismo to pružili; ne objektivni doprinos kraljevstvu, već koliko smo dali od onoga što imamo. Ovaj božanski princip važi za svaki aspekat našeg života. Na primer, ako skoro da nemamo vere, ali Bogu pružimo 90% od male vere koju imamo, sveznajući Gospod na to gleda kao vrednije pohvale nego kod onih koji prikazuju veću veru, ali koji zapravo koriste samo 80% od sve vere koju bi mogli da sakupe. Osoba koja je ispunjena sumnjama i strahovima, kao i potisnutim besom prema Bogu, a koja ipak čini ono malo što može kako bi ostala sa Bogom, bi vrlo lako mogla da ima veću veru u Božijim očima od osobe koja podiže mrtve.

Sve naše mogućnosti i prilike su poklon od Boga. Ne možemo ga impresionirati poklonima koji pripadaju njemu. Baš kao što je dobar roditelj ponosan na bespomoćno novorođenče, kao što je na njegovog malog brata i sestru tinejdžerku, svemogući Gospod nema bolje mišljenje o nekome sa mnogo poklona ili odgovornosti. Jedina stvar koja dotiče Svemogućeg je stepen do kog se mi trudimo da povećamo ono što nam je poverio, koliko god mnogo ili malo toga bilo.

Ako bi naše večne nagrade zavisile od prednosti i privilegija u ovom životu, možda bismo imali razloga da sumnjamo u Božiju pravednost, ali Sudija nije takav. Niko od nas ne poznaje svoj puni potencijal. Samo Bog zna koliko smo postigli u odnosu na taj potencijal, i to je temelj na osnovu kojeg su hrišćani nagrađeni.

Bog je Sudija, i svi znaju da sudija mora da bude nepristrasan. ‘Zar sudija cele zemlje neće suditi pravo?’ pitao je Avram (1. Mojsijeva 18:25), sa tolikim samopouzdanjem kao da je pitao, ‘Zar sutra neće svanuti novi dan?’ Naše ubeđenje da sudija mora da bude pravedan dolazi od Boga (Stihovi). Naravno, postoje korumpirane sudije, ali koji god deo Biblije da čitate, ona tvrdi da je Bog pravedan.

Život je ispunjen nepravdama, a najveća nepravda je kada je Božiji Sin – u bukvalnom smislu jedini nedužan u celom čovečanstvu – bio razapet. On je celim svojim bićem poneo pune posledice svake nepravde koju je ova planeta ikada videla. On je ovim potezom načinio legalnim njegov potez da – makar na silu – ispravi svaku nepravdu. O tome se radi kad je drugi dolazak u pitanju. Činjenica da ga On odlaže je ništa drugo do njegove milosti, u kojoj nam pruža šansu da se pokajemo pre nego što vreme istekne. Oni koji prihvate njegovu ponudu pre nego što bude kasno će provesti čitavu večnost diveći se Božijoj pravednosti. Ostali će provesti čitavu večnost u patnji zbog svoje nepravednosti, i Božije pravednosti.

Mozak kojim razmišljamo je stvorio Bog, iako taj isti mozak često zloupotrebljavamo. On je ipak malo pametniji od nas. Isto tako, naša mogućnost razumevanja moralnosti ne dolazi zbog incidenta u prastarim močvarama. Dolazi od samog Boga. Božije razumevanje pravde je superiornije od našeg, baš kao što je sve ostalo u vezi njega superiorno. Mi, a ne Bog, smo ti koji smo nesavršeni, pa nesavršeno vidimo i znamo. Mi smo oni koji su pristrasni. Kada sve bude otkriveno, videćemo da je Bog jedini koji pravedno sudi.

Da li Bog ima favorite? Za odgovor pogledajte podsetnik na ovom sajtu.

Nastavljeno . . .


(Još srpskih hrišćanskih stranica od istog autora)