Besplatna terapija

Duboko, ozbiljno isceljenje

emotivnog bola, besa ili žalosti nanetih traumom, teškim gubitkom, razvodom, raskidom, zlostavljanjem, tragedijom itd.

Saosećajna pomoć

Stranica na ruskom, English

* * *

Bilo da je uzrok emotivnog bola težak gubitak, raskid veze, posttraumatski stresni poremećaj, porodični problemi, finansijska katastrofa, ili nešto drugo, najdublji deo osobe može se činiti neizlečivo povređenim. Međutim, vi možete biti među nebrojenim hiljadama ljudi koji su otkrili tajnu isceljenja.


* * *





Ova stranica se bavi ključnim faktorom isceljenja::

Težak gubitak



Unutrašnji bol



Razvod



Bes



Dismorfični telesni poremećaj (BDD)



Trauma



Samopovređivanje



Krivica



Ogorčenost



Dečije zlostavljanje



Nisko samopouzdanje



Ismevanje



Tragedija



Raskid



Otkaz



Posttraumatski stresni poremećaj (PTSD)



Perfekcionizam



Anksioznost



Insomnija



Porodično nasilje



Depresija



Žalost



Samooptuživanje



Oa stranuca se takođe bavi ključnim faktorom u oporavljanju od emotivnih posledica:

Prirodne katastrofe


Žrtve zločina



Duhovno zlostavljanje



Invaliditet



Finansijski problemi



Bračni problemi



Ozbiljne bolesti



Abortus



Unakaženost



Porodične svađe



Ozbiljne nezgode



Urođene mane



Akcije druge dece



Loši životni izbori

Malo onih koji su u mojim očima heroji sebe vide u tom svetlu. Umesto toga, muči ih nisko samopouzdanje i sebe kritikuju nemilosrdno. Ako već neko vreme podnosite bol i nevolje, najverovatnije ste dostojni ne samo dubokog saosećanja, već i dubokog divljenja. Međutim, ova stranica nije o empatisanju sa onima koji se hrabro bore sa emotivnim bolom ili depresijom. Imam druge stranice čija je to tema. Ova stranica se suočava sa kompleksnim pitanjima na kojima isceljenje počiva.

Nažalost, vreme ne leči. Vreme nam pruža prilike da pronađemo isceljenje, ali sam prolazak vremena ne postiže ništa. Naša tela će manju povredu isceliti bez naše svesne intervencije, i u tom slučaju može izgledati da vreme leči. Međutim, čak i sa fizičkim povredama, ozbiljnije rane zahtevaju svesno lečenje da bi se izbegle opasne komplikacije. U slučaju unutrašnjih rana, osim ako ne pronađete potpuno isceljenje, bol i nespokoj će ostati u vama i u poznim godinama. Ali nema potrebe za panikom. Isceljenje je dostupno.

Oštar osećaj za pravdu i duboka potreba da se uperi prstom ka krivcu je deo ljudske prirode. Spisak okidača za to je predugačak. Neki od primera su raskid veze, gubitak posla, porodično nasilje, finansijski krah, emotivni bol, trauma, ozbiljna bolest, urođene bolesti, hendikep, prirodne katastrofe, ismevanje, izolovanost, porodične svađe, kriminal, tragedija... Spisak se nastavlja u nedogled.

Ispostavlja se da dubina isceljenja zavisi od načina na koji se bavimo krivicom. Uobičajeni izbori nas muče godinama ali postoji izbor koji nam donosi očajnički potrebno olakšanje. Šanse su da će pojedini delovi koji slede izgledati od male važnosti za vas lično dok u stvarnosti zahtevaju mnogo veću pažnju nego što pretpostavljate. Moguće je da će nas stvari duboko unutar nas, kojima smo se retko bavili ili koje deluju potpuno rešene, makar povremeno mučiti. Čak i nakon značajnog napretka, još uvek možemo pronaći dublje nivoe mira i isceljenja, poželevši da smo ih otkrili daleko ranije. Hajde da istražimo uobičajene i manje uobičajene izbore u strastvenoj potrazi za onim koja nas oslobađa isceljenjem i celovitošću.


* * *

Šta možemo učiniti sa krivicom?

1. Mogli bismo da odaberemo da sami preuzmemo krivicu i sram

    Pažnja: Većina ove sekcije je ponovljena na drugoj stranici. Ako ste pročitali Lek za mržnju prema sebi slobodno pređite na sledeći deo, ali molim vas da pročitate ostatak ove stranice jer sadrži mnoge bitne istine.

Kakvo mučenje donosi ovaj izbor! Toliko dragocenih života je uništeno ili tragično skraćeno neosnovanim ili jezivo izobličenim osećanjima krivice i bezvrednosti. Mladi muškarci i žene visokog morala mogu postati toliko ubeđeni da su ‘smeće’ da završe u krugu bespotrebnog ponižavanja sebe samih.

Međutim, čak i ako ste se stvarno ponašali ogavno i ako ste zaista krivi, i dalje morate da prevaziđete prošlost i nastavite dalje. Mučenje samog sebe ne vodi nikuda i ne pomaže nikome. Ukratko ćemo se pozabaviti onima koji bespotrebno krive sebe, ali kasnije na ovoj stranici otkrićete da čak i da ste onoliko krivi koliko se plašite, vaša nada bi i dalje ostala beskrajna. Ako ste zaista krivi za užasna zlodela, oporavak od vaših prošlih loših dela na moralno i psihološki moćan način je važno i moguće za vas koliko i za najnedužnije osobe.

Međutim, hajde da se na momenat osvrnemo na uobičajene razloge zbog kojih su osobe pogrešno ubeđene da je nešto njihova krivica.

    * Kasnije osvrtanje na situaciju nije realistično

    Očigledan razlog za ovaj izbor je to što osvrtanje na događaj omogućava da ga analiziramo sa većim uvidom u situaciju nego što je bilo moguće dok se odvijao. Ono što je očigledno nakon događaja, je retko očigledno pre nego što se događaj odigra. Ono što je tada izgledala kao samo neznatna mogućnost deluje kao jedina nakon što se ostvarila. Na primer, uobičajeno je da nakon gubitka voljene osobe krivimo sebe za stvari koje su tada bile daleko izvan naše kontrole i/ili mogućnosti da ih predvidimo.

    U stvarnom životu, osoba je često uhvaćena na prepad i kada stvari eskaliraju paralizovana je šokom.

    Ako ste prošli kroz traumu koja ima određene sličnosti sa kasnijim događajem, umesto da vas prošla iskustva učine mudrijim, zapravo bi mogla da umrtve vašu sposobnost da izbegnete situaciju zbog snažne psihološke pojave znane kao naučena bespomoćnost. Trauma izloženosti situaciji u kojoj je odbrana bila nemoguća ili nije postigla ništa (na primer, dete koje je odrasla osoba savladala ili kojim je manipulisala) nas trenira da očekujemo da će otpor ponovo biti beskoristan u sličnoj situaciji. Ovo je daleko bolje objašnjeno u stranici na dnu ove, ali moramo da nastavimo dalje.

    * Opasnosti niskog samopouzdanja

    Među emotivno povređenim osobama je uobičajeno da su u ranom detinjstvu bile izložene snažnom i nemilosrdnom verbalnom maltretiranju, kada im je konstantno bilo govoreno kako su “beznadežne” ili “loše” ili kako “ništa ne mogu da urade kako treba” ili da “nisu sposobni kao njihov brat ili sestra.”. To je još jedan faktor koji služi kao okidač za preuzimanje nepotrebne krivice na sebe. Žrtve ovakvih poniženja eventualno prihvate te laži kao istinu. Tragično, ove laži često počnu u njihovom najranijem detinjstvu, tako slamajući njihovo samopouzdanje do tačke gde završe sa nasilnim partnerima koji još dublje uništavaju njihovo samopouzdanje.

    Kada se slika o nama samima jednom utemelji, sve nove informacije provlačimo kroz filtere kako bi se uskladili sa mišljenjem koje imamo o sebi. Zato, kada ljudi govore pozitivne stvari o nama, mi ili ne verujemo ili nam uđu na jedno uvo a izađu na drugo, dok se lepimo za svaki negativan komentar kao dokaz da su naša pogrešna uverenja istinita.

    Okruživanje osobama koje potvrđuju mišljenje koje imamo o sebi i osećaj neprijatnosti u prisustvu pozitivnih i/ili uglednih osoba nije retka pojava. Na primer, zapanjujući je broj ćerki alkoholičara koje se venčaju sa alkoholičarima, uprkos obećanju koje su same sebi dale da nikada tako nešto neće uraditi. Iako možemo da promenimo samo sebe, a ne druge, ove se osobe često venčaju sa alkoholičarima jer osećaju snažan poriv da dokažu da mogu promeniti alkoholičara, jer na dugoročni alkoholizam svog oca gledaju kao na dokaz ličnog neuspeha. Naravno, ulaskom u takav brak izlažu se jedino novom bolu i iskustvima koje će pogrešno protumačiti kao još jednu potvrdu da su “promašaj.”

    Možda zato što nije bio prvi otac kojeg je imala, moja prijateljica je tretirala alkoholizam svog očuha kao odgovornost njene majke i tako nije osećala pritisak da se venča sa alkoholičarem. Međutim, akcije njenog oca uzrokovale su da se oseća nevoljeno. Pretpostavljajući da je niko drugi ne bi mogao želeti, venčala se sa prvim muškarcem koji je želeo. Njen trideset i osam godina dug brak nije bio srećan, velikim delom jer je za muža odabrala osobu koja nije bila dobra u izražavanju svoje ljubavi i ona je kontinuirano tumačila svaku njegovu reč i delo tako da se uklapa sa njenim uverenjem da nije vredna ljubavi.

    Poznajem osobu čija majka pati od narcističkog poremećaja ličnosti i koju je nemoguće zadovoljiti. Čini se da ima više od puke slučajnosti u činjenici da je moja prijateljica, sve dok njeno samopouzdanje nije poraslo, uporno završavala na poslovima na kojima je šef bila žena kojoj je bilo teško udovoljiti isto koliko i njenoj majci. Na jednom poslu, njena nadređena je bila u lošim odnosima sa svima. Na drugom, nadređena se okruživala ženama čiji je duh bio slomljen jer su dolazile iz nasilnih porodica i konstantno ih ponižavala. Moja prijateljica je jedva bila svesna da je njene poslovne izbore motivisala potreba da dokaže sebi da je sposobna da osvoji odobravanje osobe slične njenoj majci, jer nije uspela da to učini kao dete. Međutim, birala je nadređene koje su toliko nalik njenoj majci da je bilo nemoguće zadovoljiti ih. Tako je moja prijateljica nastavila da bude ponižavana, i kao rezultat čitav njen život izgledao je kao da potvrđuje njenu lažnu sliku o sebi.

    Načini na koje možemo da održavamo lažnu sliku o sebi su skoro bezbrojni, i muškarci su ovome podložni jednako kao žene. Na primer, ja sam oduvek pretpostavljao da sam isuviše neatraktivan za bilo koju ženu i nikada mi nije bilo dokazano suprotno jer nikada nijednu nisam pozvao na sastanak, uveren da bi me svaka od njih odbila.

    Osobi sa niskim samopouzdanjem, preuzimanje sve krivice na sebe može delovati toliko ispravno da se možda ni ne trudi da racionalno sagleda situaciju.

    Rekonstruisanje samopouzdanja može biti izazov jednak rekonstrukciji bombardovane kuće, i napuštanje navike konstantno negativnog razmišljanja o sebi može biti teško koliko teškom pušaču ostavljanje cigareta. Na kraju ove stranice je značajan link o pretvaranju ovog izazova u delo, ali je najbolje prvo završiti sa čitanjem ove stranice.

    * Pokušaj održavanja osećaja da imamo kontrolu

    Ako pravi krivac niste vi već neko ko vam je emotivno važan ili neko od koga zavisite – partner ili član porodice – pomisao na zaključak da je ta osoba pokvarena ili u zabludi može biti toliko zastrašujuća da je lakše kriviti sebe nego pravog krivca. Žene koje finansijski i/ili emotivno zavise od nasilnog partnera često radije veruju da je sve njihova krivica umesto pokušaja da se nose sa osećanjem zatočenosti. Drugi primer su deca, koja po prirodi očajnički trebaju sigurnost da su njihovi roditelji dobri, pouzdani ljudi koji će ih štititi, tešiti i brinuti se o njima. Ova potreba može biti tako snažna da deca biraju da veruju da su ona kriva za naneti bol umesto suočavanja sa jezivom realnošću da su konstantno izložena opasnosti koja je potpuno van njihove kontrole.

    * Ugled krivca

    Ako je krivac osoba visokog ugleda, kao što je vođa zajednice, može se javiti snažan pritisak da osoba posumnja u sopstvenu moć zaključivanja, pre nego u integritet zlostavljača. Ako je osoba duhovni autoritet, može delovati nemoguće da je njegovo mišljenje pogrešno i njegovi stavovi su smatrani većim izvorom istine od sopstvene savesti ili biblijskog tumačenja. Duhovno zlostavljanje tada postaje posebna mogućnost.

    * Ako vaša bol potiče iz detinjstva . . .

    Ako ste bili dete kada se događaj odigravao, dodatne psihološke pojave ulaze u igru, iako utiču na nas i u odraslom dobu. Deca su naučena (možda imaju urođenu sklonost) da poštuju i veruju odraslima ili dosta starijoj deci. Često sam njihov opstanak – kao i brz napredak – počivaju na tome. U situacijama za koje samo odrasli mogu da procene da su od životne važnosti, dečija poslušnost je od suštinskog značaja. Mala deca mogu da uče i sazrevaju normalnom brzinom samo kroz slepo poverenje u učenje odraslih. Tako da, kada odrasli (ili starija deca) učine nešto pogrešno, deci ne samo da nedostaje zrelost i intelektualna sposobnost da prepoznaju laž, već imaju snažnu, prirodnu potrebu da veruju i poslušaju.

    Odrasli mogu okrutno da manipulišu emocijama svojih žrtava do tačke slamanja njihove nežne savesti usled preteškog bremena lažne krivice. Ako odrasla osoba insistira na čuvanju tajne, to još više rasplamsava uverenje da se nešto sramno odigrava, uz to terajući žrtve da opasno potiskuju svoje emocije.

      * Skrupuloznost

    Ničija savest nije savršena. Čak ni Pavle nije tretirao svoju savest kao pouzdanu (1. Korinćanima 4:4). Međutim, pojedini zdravstvena ili psihološka stanja i/ili duhovni napadi, čine savest osobe natprosečno nepouzdanom, uzrokujući osećanje veoma snažne krivice zbog manjih grešaka ili događaja van njihove kontrole. Anksiozni poremećaji, kao što je opsesivno-kompulzivni poremećaj, su čest primer stanja koja mogu da izazovu haos u savesti bez znanja osobe o toj međusobnoj povezanosti.

Bez obzira koliko je osećaj krivice opravdan, kada počnemo sa optuživanjem sebe samih, brzo završimo u zatočeništvu kruga samomržnje započetog optuživanjem, i izlazak iz te tamnice postaje teži i teži kako godine prolaze. Najnedužnija osoba na svetu je pravila greške zbog kojih žali, ali kada počnemo da verujemo da nam ne može biti oprošteno, motivacija da nastavimo da pratimo ispravne odluke obično nestane u močvari beznadežnosti.

Koliko god mišljenje o nama samima bilo daleko od istine, prirodno je ponašati se u skladu sa njim. Mnogi od nas su u iskušenju da uvećaju sopstvenu krivicu i potcene krivicu ‘uglednih’ osoba. Međutim, istina je da – osim Isusa – najbolji od stanovnika čitave planete su u nekom momentu učinili stvari za koje nema opravdanja. Pokušaj pretvaranja da nikada nismo učinili tako nešto je kao pokušaj ignorisanja raka. Ne možemo da jednostavno ignorišemo razloge iz kojih smo krivi makar za neke od dela koja su mogla biti izbegnuta. Nekako moramo pronaći istinski legitiman način da oprostimo sebi. Nastavite sa čitanjem, i pronaći ćete potrebne odgovore.

Naveli smo snažne psihološke pojave koje na nas vrše pritisak da lažno krivimo sebe. Međutim, zadržavanje na njima bi verovatno proizvelo neželjni efekat. Najverovatnije bi jedino uzrokovalo da upremo prst ka nekom drugom. Iako isprva deluje kao predivno olakšanje, prebacivanje krivice na druge slično je prebacivanju užarenog gvožđa sa naših leđa na naš stomak. Ono što nam najviše treba – a ova stranica je tome namenjena – je pregled konačnog odgovara na pitanje krivice.


* * *

2. Mogli bismo da krivimo druge ljude

Osoba koja nas je povredila je očigledna meta, ali druge mogućnosti uključuju ljude koji su u našim očima bili dužni da nam pruže bolju zaštitu.

Optuživanje drugih ljudi je primamljivo, ne samo zato što bi drugi objektivno mogli da zaslužuju kaznu, već i zato što optuživanje njih nekada deluje kao jedini način olakšanja teškog tereta sopstvene griže savesti (bilo to opravdano ili ne). Međutim, problem je u tome što optuživanje drugih uzrokuje da ljutnja i ogorčenost nastavljaju da inficiraju unutrašnju ranu osobe, tako sprečavajući isceljenje.

To je kao da je neko slomio vašu ruku. Ovo vas toliko ljuti da svaki dan, prolazeći pored portreta osobe koji visi sa zida, udarite zid svojom slomljenom rukom. Oslobađanje nakupljenog besa možda ima dobar osećaj, ali konstantno udaranje produžuje vašu agoniju, totalno sprečavajući isceljenje ruke. Ispostavlja se da želja da vidimo nekog drugog kako pati produžuje našu sopstvenu patnju.

Srceparajuća činjenica glasi da je ogorčenost adiktivna. Kao narkoman, toliko se fokusiramo na privremeno olakšanje koje ogorčenost donosi da jedva shvatamo kako ta odluka samo produbljuje posledice koje sa sobom nosi, i tako se začarani krug agonije nastavlja.

Odluka da kraj vaše agonije zavisi od toga koliko krivac žali zbog onog što je učinio, je odluka da produžite svoje mučenje. Bespotrebno svodi vaš život na neprestanu tragediju trajnom vezom vaše sudbine sa osobom koja vas je povredila. Odluka da dopustite da vaša sreća i mir zavise od onoga što je vaš neprijatelj uradio ili od onoga što se njemu/njoj dogodađa je odluka da osnažite osobu (čak iako je on/ona sada mrtva). To je odluka da prepustite kontrolu nad svojim životom i da bez razloga sada sami sebe pretvorite u žrtvu.

Zar nije vreme da prestanete da budete igračka svog neprijatelja? Zar ne bi bilo dobro da prestanete da mu/joj dajete kontrolu nad svojim emocijama? Zar ne želite da preuzmete kontrolu i ponovo istinski živite?

A evo još jedne dileme: šta ako je enormna patnja koju je krivac sam iskusio od ruke drugih motiv iza ogavnog načina na koji vas je tretirao? Na primer, seksualni prestupnici često završe takvima jer su sami žrtve seksualnog zlostavljanja. Možda smatrate da nema opravdanja za onog ko uzrokuje nečiju patnju, bez obzira na to šta se dogodilo njima i bez obzira na njihov sopstveni beskrajni bol i konfuziju. Ipak, da li je u redu da vi sebe smatrate moralno superiornim nad takvom osobom ako bi vi sami želeli da druga osoba pati kao rezultat onoga što ste vi propatili? (U vašem slučaju, možda je osoba kojoj želite patnju krivac, ali to je i dalje želja da neko drugi pati zbog vaše patnje.) Možda ste isuviše ispunjeni besom da biste to sada uvideli.

Uprkos našim pretpostavkama, mala je verovatnoća da bismo ikada mogli da vidimo nekoga u patnji toliko dubokoj da zadovoljava našu požudu za osvetom. Pored toga, kao što su mnogi ljudi otkrili, naš sopstveni bol je glavni pokretač naše želje za osvetom i, osim Isusa, ničiji bol ne može da umanji naš. Dakle, tragično je što, ako bismo se zaglavili na putu osvete, ni za pedeset godina nećemo biti bliži kraju našeg unutrašnjeg problema.

Često pešačim kroz područja divljine inficiranim zmijama toliko otrovnim da bih bez specijalne medicinske pomoći imao samo nekoliko sati života nakon ujeda. Zamislimo da me ujede zmija koja zatim nestaje iz vida. Bio bih budala da trošim dragoceno vreme u pokušaju da pronađem zmiju i izvršim osvetu nad njom. Prioritet mora biti medicinska pomoć.

Fokus na isceljenje, umesto na osveti, od kritičnog je značaja za vaš sopstveni opstanak.

Ipak, dela krivca bi i dalje mogla biti bez ikakvog opravdanja. Sa pravom pobesnimo na pomisao opraštanja krivcu, ako oproštaj znači ono što većina nas misli da znači. Oproštaj sa sobom ne nosi ni trunku naznake da povreda nije bitna ili da je bezazlena, ili da je žrtva kriva za nju. Naprotiv, oprostiti znači potvrditi da je ta osoba kriva. Da osoba nije kriva, ili da nije mogla da spreči učinjeno, ili da postoji nekakvo opravdanje, oproštenje ne bi bilo potrebno. Ne bi bilo ničega što bi moralo biti oprošteno.

Sve dok nama dominira čežnja da vidimo nekoga kako pati, ta osoba je uspela da nas spusti na svoj ogavan nivo. Ta osoba nas je povredila. Sada mi želimo da povredimo nju/njega. Degradirali bismo sebe ulaskom u ljigavi svet mržnje. Bez razloga se vučemo kroz život poput poražene osobe, valjajući se u istom moralnom blatu u kojem taj krivac živi.

Kako god se manifestovala, ogorčenost osobu pretvara u svoju ukaljanu žrtvu. Patetično, ljudi zaslepljeni mržnjom ili besom sebe obično smatraju moralno superiornim nad drugim ljudima koji su isto tako zaslepljeni mržnjom ili besom. Ogorčeno srce je prelepo srce pretvoreno u ružno. Srećom, postupak se može preokrenuti kada jednom otkrijemo oslobađajuću moć otpuštanja ogorčenosti.

Iz žrtve se pretvaramo u pobednika samo kada se oslobodimo smrtonosne čeljusti ogorčenosti.

Ono što je krivac učinio bi moglo da bude za svaku osudu, vredno najteže kazne. Ono kroz šta ste vi prošli zaslužuje osvetu, a ipak, ironija je što traženje osvete sprečava vaše isceljenje. Ovaj problem mora biti rešen, ali kako?


* * *

3. Mogli bismo da optužimo Boga

Ponovo, ovaj izbor donosi izvesno olakšanje, jer odvlači pažnju sa nas samih, ali i dalje drži ranu otvorenom i inficiranom.

Kao što okrutnim trikom uma nedužne žrtve porodičnog nasilja mogu da osećaju da je krivica koju su svalili na sebe opravdana, mi možemo osećati da opravdano optužujemo Boga. Takva osećanja mogu biti snažna a ipak su van svake veze sa realnošću kao opasno mršave žrtve anoreksije nervoze koje su ubeđene da su gojazne.

Evo kratke priče koja u nekoliko reči naglašava tragediju koja mnoge od nas sprečava da otkriju isceljenje.

    Ljubaznom doktoru plemenitog srca jedna mala pacijentkinja je posebno draga. Međutim, jedino na šta malo dete može da se fokusira su injekcije koje joj je doktor dao i bolne rane i šavovi. U njenom detinjastom umu, taj brižni, nežni doktor nije iscelitelj već mučitelj. Jednog dana devojčica hoda trotoarom i odjednom ugleda kako se doktor približava. U svojoj panici ona beži preko ulice i udaraju je kola, koja lome njenu nogu. Naravno, prvi stiže upravo taj omraženi doktor.

    Vremenom, njen fizički bol je zasenjen sramom usled hramanja. To obeležava njen čitav život, čineći je nepopularnom u školi, kasnije utičući na njen ljubavni život, prilike za karijeru, njeno samopouzdanje, i mnoge druge aspekte njenog života.

    Sve ovo produbljuje njenu mržnju prema doktorima. Ona provodi svoj život izbegavajući ih i nikada ne otkriva da bi jednostavna operacija izlečila njenu nogu.

Poput tog malog deteta, nesporazum uzrokuje da previše nas troši svoj život prezirući i izbegavajući Boga. Ono što našu ogorčenost prema Bogu čini tako tragičnom jeste to što ako stvarno postoji brižan, natprirodan Bog, onda On, beskrajno više od svih terapeuta na svetu, može da vam donese isceljenje.

Bog koga ste verovali da ga mrzite ne postoji. Pravi Bog, u suprotnosti sa čudovištem koje ste možda stvorili, je nežan, saosećajan, i pun razumevanja. Ovo nije lako uvideti i shvatiti, pošto živimo na svetu koji je nasilno protivan Njegovim putevima ljubavi i pravde.

Optuživanje Boga vas drži rastavljenim od jedine Osobe koja u potpunosti razume vašu bol, koja nudi savršenu utehu, i koja može doneti natprirodno isceljenje. Mržnja prema Bogu je u suštini destruktivna poput suicida, i kontraproduktivna poput davljenika koji se bori protiv svog spasioca.

Mržnja prema samom sebi ne vodi nikuda. Mržnja prema drugoj osobi vas drži zatočenikom bola. A mržnja prema Bogu je samo drugačija varijacija mržnje prema drugoj osobi. Zapravo, mržnja prema drugim ljudima može biti duhovno samoubistvo koliko i mržnja prema Bogu. Obe forme ogorčenosti grade zid između vas i vašeg Iscelitelja.


Majmuni su lako uhvaćeni u zamku postavljanjem hrane iza malog otvora. Kada gurnu ruku i zgrabe hranu, njihova šaka postane pesnica koja je veća od otvora. Odbijajući da puste, ostaju čvrsto zaglavljeni dok ih lovci ne uhvate.

Sve dok upiremo pesnicom ka ljudima (čak i prema sebi, i Bogu) mi smo takođe zaglavljeni. Sve dok se držimo svoje ogorčenosti, ne možemo da ostavimo bolnu prošlost za sobom i nastavimo sa životom. Postoji samo još jedan izbor. Vreme je da ga analiziramo.


* * *

4. Mogli bismo da pronađemo KONAČNU žrtvu

Za adekvatno rešenje, neko mora preuzeti krivicu, a ipak naša dilema je u tome što nas okrivljivanje održava ogorčenima. Zadržava nas u prošlosti koju proživljavamo ponovo i ponovo. Poput pljuvanja u vetar, okrivljivanje se vraća k nama; prljajući nas i produbljujući našu nelagodnost i muku. Ono kroz šta smo prošli je toliko užasno da onaj koga smo odlučili da krivimo nikada ne bi mogao da pati dovoljno da nam donese mir. Okrivljivanje je kao borba pesnicama koja se neće okončati dok mi ne odlučimo da zaustavimo borbu, i sve dok nastavljamo sa borbom, postajaćemo sve povređeniji.

Ali optužba mora biti izrečena. Nešto užasno se dogodilo. Da bi pravda bila izvršena i vaša čast obnovljena, neko bi duboko morao da plati patnjom. Ali ko bi mogao da pati dovoljno da bi vam doneo mir?

Ako bismo pustili mašti na volju, mogli bismo reći da nam je potreban voljno „žrtvenp jagnje“ – neko ko bi čudesno mogao da u sebe upije svu krivicu, i da pati užasno i adekvatno za učinjeno zlodelo toliko da je čitav dug isplaćen pravdi i konačno i u potpunosti iskoreni svu krivicu, gde je osveta u vaše ime u potpunosti izvršena, a vi ostajete besprekorno neokaljani.

Naravno, ovo je smešno. Ili nije?

Termin „žrtveno jagnje“ zapravo dolazi iz Biblije. Mislim da ćete biti iznenađeni koliko nam uvid u ovaj drevni običaj pruža ultimativno zadovoljenje pravde i rešenje za dilemu sa kojom se suočavamo.

U Starom Zavetu, dvoje jagnjadi je bivalo izabrano za iskupljenje greha. Ove životinje naravno nisu bile odgovorne za ljudske grehe, a ipak su gresi čitave nacije bivali simbolično postavljeni na njih. Jedno od njih je bilo žrtvovano, isplaćujući konačnu cenu za grehe nacije – grehe koji su praktično bili prosečni, a koji su ipak zahtevali ni manje ni više nego smrtnu kaznu kao cenu kompletnog eliminisanja krivice. Preostalo jagnje – nazvano žrtvenim jagnjetom – je ostalo živo i, nakon smrti prvog, bilo mu je dozvoljeno da pobegne u pustinju, simbolično na sebe preuzevši grehove ljudi koje odnosi zauvek.

Ali nama treba više od običnog simbolizma. Treba nam nešto stvarno.

Ovo trenutno deluje irelevatno, ali vas molim da ostanete sa mnom još nekoliko momenata dok ne budete počeli da uviđate kako bi moglo da ukaže na odgovor koji tražite. Prvo, malo istorijske pozadine: životinjske žrtve, iako beznadežno neadekvatne što se tiče rešavanja naših problema sa krivicom, bile su božanski uspostavljene da proročki upute ka konačnoj žrtvi. Žrtva koja okončava sve žrtve bi morala da bude ljudsko biće, s obzirom na to da su ljudi krivci. Ali da bi se sva krivica okončala, savršena žrtva bi morala da bude nedužna, poput jagnjadi. Osim ako žrtva nije potpuno nedužan čovek – u suprotnosti sa svim ostalim ljudima koji jesu krivi – on bi jednostavno patio za svoje sopstvene nesavršenosti, ne za ono što je slomilo nas. Ova konačna žrtva je Onaj za koga je Jovan Krstitelj rekao ‘Evo Jagnjeta Božijeg koje uklanja greh sveta.’

To što je dvoje jagnjadi bilo potrebno za iskupljenje greha nacije – jedno koje umire i drugo koje je oslobođeno živo – upućuje na smrt i na Njegovo uskrsnuće iz mrtvih koje je usledilo, od čega su oba događaja bila potrebna da se apsolutno reši problem krivice ljudskih greha. Baš kao što je Isus uskrsnuo u novi život, tako On ima moć da nama podari novi život, nakon što je potpuno iskorenio svu krivicu i sram.

Ovo deluje bizarno i nepovezano sa vašim bolom osim ako stvarno ne postoji natprirodan Bog koji vas voli tolikom jačinom da je jedina nedužna Osoba u čitavom čovečanstvu, Isus, na sebe preuzeo svu krivicu, dopuštajući da bude mučen do smrti kako bi vi mogli da imate njegov mir i neukaljanost i kako bi uskrsnuli s njim u novi život koji počinje ovde i sada.

Studiranje istorije na fakultetu dokazalo mi je da je Isusov život, smrt i uskrsnuće istorijska činjenica. Nastavio sam da studiram psihologiju i tokom studiranja tog predmeta postao sam ubeđen u jedinstvenu Isusovu moć da učini ono što psihologija nikada ne bi mogla da postigne. Toliko sam ubeđen da je ovo najmoćniji način oslobađanja ljudi od duboke žalosti da sam umesto karijere na polju psihologije nakon diplomiranja izabrao da posvetim svoj život pomaganju ljudima da otkriju natprirodnu moć koja isceljuje i transformiše živote na način koji samo Božiji Sin može da ostvari.

Isus želi da na sebe preuzme svu krivicu, sav horor i sav sram koji ste proživeli ili koji bi ikada mogli da zaslužite. On želi da svaka trunka prljavštine bude bačena na njega dok ga ne uništi – kao što jeste – jer u njegovom uništenju je moć da sve to dotakne vas takođe uništena.

‘Ali Isus nema ništa sa onim što se meni dogodilo,’ protestujete, ‘On je bio nedužan.’ Da, Isus je bio nedužan. Zapravo, intenzitet njegove nedužnosti i neukaljanosti je kao belina usled koje se sve za šta smo ikada mislili da je belo ispostavlja kao sivo. U poređenju sa njim, najčednije od devica, ili najljubaznija osoba su uprljani grehom. A ipak, Hrist je bio ogoljen, javno izložen, ponižen, zverski prebijen i njegovo je telo okrutno zlostavljano do same smrti. On je učinio to za tebe i mene.

Isprva pomisao da dopuštenje nedužnog čoveka da bude mučen do smrti može da izleči nekoga dve hiljade godine kasnije deluje nezamislivo. Zaslužujete objašnjenje. Međutim, postoje tri poteškoće pri pokušaju da se najznačajniji događaj u čitavoj ljudskoj istoriji objasni.

Prvo, objašnjenja su beživotna. Slušanje lekcije iz psihologije o zaljubljivanju, na primer, se drastično razlikuje od samog iskustva zaljubljivanja i vatrene ljubavi. Božije kraljevstvo se ne sastoji u reči već u moći. (1. Korinćanima 4:20). Potrebna nam je povezanost sa beskrajnom moći Svemogućeg Boga koja menja života, ne neka prazna filozofija ili lepa priča.

Druga poteškoća je u tome što je Isus i ono što je postigao toliko jedinstveno da ne postoji ništa u našem iskustvu sa čime bi mogli da to uporedimo.

Treće, čak i kratki pokušaji objašnjenja bi bili toliko dugački da bi vaše strpljenje bilo testirano. A ja želim da vas upoznam sa prednostima svega ovoga. Malo više o ovoj temi sam napisao na stranici The key to supernatural healing.


* * *

Prednosti

U svojoj trezvenoj, racionalnoj proceni zlodela koje je učinio u svojoj prošlosti, jedan od najpoštovanijih hrišćana – apostol Pavle – zaključio je da je najgori od svih grešnika (1. Timoteju 1:15). Ipak, otkrio je tajnu blistavo čiste savesti. Ovo ga je učinio duhovno nevidljivim, u smislu da je odolevao iskušenju da žestoko sudi drugima, jer je sebe video kao jednako vrednog pakla kao oni koji su ga mučili i probali da ga ubiju. Nikada nije morao da pokuša da opravda svoju prošlost jer je znao da je bio loš koliko neko može da bude loš, a ipak je uživao u saznanju da je njegova savest bila čista poput kristala. Ono u čemu je Pavle uživao je dostupno svakome ko shvati da zaslužuje pakao i da je Isus umro da bi lično upio svu krivicu za grehove koji su nas dotakli i da bismo dobili Isusovu nedužnost.

Isus uvek staje na stranu onih koji odbijaju da druge gledaju sa visine, i umesto toga se fokusiraju na sopstvenu potrebu za oproštenjem. Na primer, Isus je rekao:

    Luka 18:10-14 “Dva čoveka su ušla u hram da se mole Bogu. Jedan je bio farisej a drugi sakupljač dažbina. Farisej se postavio napred i molio u sebi ovako: "Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi: varalice, prestupnici, preljubnici, niti sam kao ovaj što sakuplja dažbine. Postim dvaput sedmično i dajem desetak od svih svojih prihoda". Međutim, sakupljač dažbina je stajao negde podalje i nije se usuđivao da podigne svoje oči prema nebu, nego se udarao u prsa i govorio: "Bože, budi milostiv meni grešnome". – Kažem vam - reče Isus – Bog je posle molitve prihvatio sakupljača dažbina, a nije prihvatio fariseja. Naime, Bog će poniziti svakoga ko sebe veliča, a uzveličaće svakoga ko sam sebe ponizi.”

Kroz Hrista, bilo ko može da postane besprekorno nedužan u očima svetog Sudije čovečanstva, bez obzira koliko odvratna, perverzna ili užasna bila prošlost te osobe. Iz perspektive savršenstva Božijih standarda, serijski ubica kome je božanski oprošteno je beskrajno pravedniji od ikoga ko još uvek nije došao Hristu za očišćenje, čak iako se ta osoba bez Hrista oseća besprekorno čisto i deluje kao najbolja osoba na planeti.

Jedinstvenost Isusa i njegove patnje čini mogućom duhovnu razmenu u kojoj on na sebe preuzima svaki detalj poniženja i promašaja i greha i stavlja sve to na sebe. On dobija vaš greh i sram i Božiji bes – to ga je ubilo – a vi dobijate njegovu svetost i čast i Božiji odobravajući osmeh.

Teturajući se pod teretom horora nečega što je duboko za žaljenje, prirodno je osećati poriv za stalnim odigravanjem tih događaja u svom umu, beskrajno ispitujući sebe, u pokušaju utvrđivanja količine svoje krivice ili nedužnosti. Šta bi bilo da to nisam učinio? Ili da sam učinio ovo? Naporna sumnja opstaje, i čitav taj začarani krug takođe.

Hrist donosi veliko olakšanje, jer je On tako snažno rešio problem istinske krivice da čak i kad bi ljudi koje progoni lažna krivica zapravo bili hiljadu puta gori nego što zamišljaju, Hrist bi i dalje čeznuo da ih očisti tako da od njih stvara osobe koje kao da nikada nisu zgrešile.

Bez obzira na to da li je krivica stvarna ili samo noćna mora, Bog čezne da vi uživate u veličanstvenom miru saznanja da kroz duhovnu uniju sa Hristom, vi imate veličanstvenu svetost samog Boga. Jedna od stvari koje ovu svetost čine tako oslobađajućom je što više ne moramo da mozgamo u agoniji nad pitanjima na koje ljudsko biće nema odgovor, pokušavajući da utvrdimo nivo naše stvarne ili umišljene krivice iz prošlosti. To konačno može da počiva u miru. Bilo je sahranjeno sa Hristom. Njegova smrt je rešila taj problem. Koliki god bio procenat naše krivice (od nepostojeće do stoprocentne krivice) Hrist je čitavu upio. Krivica je umrla sa njim. Naša nedužnost je obnovljena onog trena kada poverujemo Isusu da ostvari ovu duhovnu razmenu naše nesavršenosti i njegove svetosti i našeg srama i njegove večite časti.

Kada je Hristovo unakaženo telo bilo položeno u grob, pored njega je položen svaki validan razlog za pitanja o krivici koji prolazi kroz vaš um. A kroz vasrkslog Gospoda koji je u svetosti probio grob da zauvek živi vi zadobijate novi i sveti život.

Stepen do kojeg osećamo potrebu da okrivljujemo sebe ili nekog drugog pokazuje koliko bespotrebno mučimo sebe zadržavajući se na bolu; odbijajući da dopustimo natprirodnom Bogu da reši problem.

Naša potreba da dodelimo krivicu takođe pokazuje koliko još moramo da dublje shvatimo činjenicu da je Isus umro za grehe čitavog sveta.

Zaista verovati da je Isus umro za grehe sveta, znači verovati da je na sebe preuzeo potpunu krivicu – plativši konačnu cenu smrtne kazne – za svaki greh koji je ikada bio učinjen. Dakle, verovaćete da nijedna optužba protiv nikoga nije ostala. Užasnim mučenjem on je poneo kaznu za sve.

Ograničiti naše razumevanje onoga što je Isusova patnja postigla znači izgoniti sam izvor našeg života, zemaljskog i večnog. Sa druge strane, dopuštanje svim implikacijama da eksplodiraju u nama je najveće oslobođenje koje ijedan čovek može da iskusi.

Zamislimo da žena dozvoljava doktorima da leče neka od njenih oboljenja ali da odbija ispitivanje izrasline koja će je ubiti ako ne bude tretirana. Tome naliči dozvola Isusu da se suoči sa nekim od naših problema, dok preostaje insistiranje da se sami suočimo sa problemom krivice. U konačnoj analizi, prestanak okrivljavanja i dozvola Isusu da preuzme svu krivicu je jedina opcija koja daje dobre rezultate.

Opraštanje nekome ko nas je povredio ne znači svaljivanje krivice sa njih na sebe ili pokušaj umanjivanja strašne težine dela. To ne olakšava isceljenje. Hrišćanski opraštaj svaljuje svu krivicu na krst. Nama je toliko teško da u poverenju prepustimo krivicu i pravdu Isusu. Ipak, naš mir i isceljenje zavisi upravo od toga da dopustimo Isusu da ponese krivicu kako bi mogla da umre i bude sahranjena sa Njim i da bi vi sa Njim ustali u novi život.

Uz to, rezultat Hristovog čina preuzimanja našeg srama na sebe je duhovno ujedinjenje sa Svemogućnim Bogom. To otvara put sjajnim mogućnostima, pa čak i čudima.

Pod čudima mislim na naglo, dramatično isceljenje emotivnih rana, umesto postepenog oporavka. Bez obzira da li je isceljenje brzo ili postepeno, i dalje je od Boga i skoro uvek postepeno isceljenje donosi najveće duhovno dobro.

Kada bi čuda bila garantovana, bila bi atribuisana prirodnom toku stvari i više ne bi delovala kao čuda, iako je isti Bog iza slike večernjeg zalaska sunca koliko je iza spektakularnog, instantnog emotivnog isceljenja. Ipak, kroz Isusa, (jedinog puta ka Bogu bogova) postoji zapanjujuća moć u molitvi Bogu univerzuma.

Dosadašnji pregled činjenica je previše kratak da bi imao mnogo smisla, ali pogledajte da li sledeće izražava vaša osećanja.

    Poput mnogih ljudi, ja se borim sa problemom krivice, i ništa do sada isprobano nije mi donelo mir. Potreban mi je drugačiji pristup.

    Potrebno mi je otkrivenje Isusove stvarnosti i njegove moći i kako njegova nezaslužena patnja zbog našeg bola, sramote i krivice može da mi donese natprirodno isceljenje.

    Naravno, Bog nije čovek, a opet, ljudi su moje poverenje toliko bolno izigrali, da mi je teško da volim i verujem bilo kome – čak i Bogu. Hladnokrvna logika možda govori da nema razloga za strah da bi Bog mogao da se ponaša kao grešni, nesavršeni ljudi, ali bol mojih iskustava je tako dubok da izobličava moju percepciju svega.

    Usled života u svetu ispunjenom ljudima koji se pretvaraju da vole samo da bi ostvarili svoje sebične ciljeve – i ljudima koji ne misle ništa loše ali ipak nenamerno povrede druge – teško mi je da verujem da je Bog toliko drugačiji. Međutim, ako jeste moralno savršen, i ispunjen iskrenom ljubavlju neukaljanom i najmanjim tragom ljudske sebičnosti, onda je zaista vredan poverenja. Ako Bog ima beskrajno znanje i mudrost, onda me on sigurno razume bolje nego što ja razumem sopstveno srce. Ako je on stvarno ljubav – ne požuda – onda će biti strpljiv i pun razumevanja dok pokušavam da mu se obratim.

    Radi isceljenja i oslobođenja od krivice koja nemilosrdno tlači, moram prestati da krivim sebe/druge ljude i/ili Boga. Ali ovo deluje van moje moći. Potrebna mi je božanska pomoć. A optužbe moraju biti izrečene. Užasna dela su se dogodila. Pravda mora biti izvršena.

    Ako je Bog zaista dobar i ako je Bog pravde, onda zadovoljenje ove pravde mora biti još važnije njemu nego meni – a meni je užasno bitno. Istovremeno, da bi bio bezgrešno dobar i pun ljubavi, mora da želi da oprosti i ostalim krivcima te da čezne za njihovom promenom. Ispunjenje svih ovih zahteva je jednostavno previše za svako ljudsko biće. Potrebna mi je Božija pomoć da mu verujem da uradi sve ovo – i da uradi sve kako treba. Moram da prepustim svu krivicu Isusu, ne zato što zaslužuje krivicu već zato što ako je nekako umro za grehe čitavog svega, sigurno želi da podigne ovaj teret sa mene.

Svako putovanje mora imati početak. A na ovo ne možemo da krenemo sami. Treba nam božanska pomoć. Uključiti Boga u ovo je utešno, ni najmanje strašno, ali može delovati strašno jer malo nas shvata koliko je Bog samo nežan i pun razumevanja.

Postoji jednostavan način da to uradite. Ako se slažete sa poslednjom obojenom sekcijom teksta, možete da je pretvorite u racionalnu molitvu tako što ćete je pročitati (naglas ili u sebi) Bogu. Da bi vam bilo još lakše, pretvorio sam taj deo u molitvu neznatno je izmenivši i dodavši nekoliko dodatnih misli. Za tu molitvu kliknite ovde.


Još srpskih hrišćanskih stranica od istog autora

* * *

Essential Reading

The following links are so valuable that it is suggested you save the web address to this page lest you get lost following the links and lose this list.

If you tend to:

What Jesus Achieved by Dying in our Place Why Jesus’ Death is the Key to Emotional Healing

* * *

Not to be sold. © Copyright 1997, 1999, 2006, 2008, 2015 Grantley Morris. May be freely copied in whole or in part provided: it is not altered; this entire paragraph is included; readers are not charged; if used in a webpage, the new page is significantly different to this one. Many more compassionate, inspiring, sometimes hilarious writings available free online at www.net-burst.net  Freely you have received, freely give.
For use outside these limits, consult the author.

E-mail Grantley Morris: healing@net-burst.net

Change of pace

Exciting webpages by Grantley Morris on many other subjects

Stimulating, compassionate, often humorous, webpages


[More Exciting Topics] [E-Mail Me!]

[Bless & Be Blessed by Facebook] [Daily Quotes] [My Shame]





Ova stranica se bavi ključnim faktorom isceljenja::

Težak gubitak



Unutrašnji bol



Razvod



Bes



Dismorfični telesni poremećaj (BDD)



Trauma



Samopovređivanje



Krivica



Ogorčenost



Dečije zlostavljanje



Nisko samopouzdanje



Ismevanje



Tragedija



Raskid



Otkaz



Posttraumatski stresni poremećaj (PTSD)



Perfekcionizam



Anksioznost



Insomnija



Porodično nasilje



Depresija



Žalost



Samooptuživanje



Oa stranuca se takođe bavi ključnim faktorom u oporavljanju od emotivnih posledica:

Prirodne katastrofe


Žrtve zločina



Duhovno zlostavljanje



Invaliditet



Finansijski problemi



Bračni problemi



Ozbiljne bolesti



Abortus



Unakaženost



Porodične svađe



Ozbiljne nezgode



Urođene mane



Akcije druge dece



Loši životni izbori